Prenosimo priču iz nove knjige Milorada Bibića Zadnja pošta Riva - Splitske sedamdesete u sedamdeset slika, koju izdajemo krajem lipnja.
Priča je ekskluzivno objavljena u Slobodnoj Dalmaciji.
Oprosti mi, lipa cota!
 |
Sarajevski Indeksi su mi bili najdraži sastav, njijov pivač Davorin Popović, koji je ima tri nadimka – Dačo, Pimpek i Pjevač – mi je bija posebno drag. Zna san ga, tu večer su prije početka plesa sidili za stolon on i njegov veliki spliski prijatelj, atletičar ASK-a Radovan Piplović Piple. Uživat u pismama Indeksa, u sentišu stisnit koju žensku, nadali smo se moj prijatelj i susid Dragan Jakus i ja. Sili smo za stolon u kantunu, plesni podij bija je isprid nas.
Sve se napunilo mladin sviton, ti put je, parilo nan se, bilo više ženskih nego muških, šta je bila ritkost. Sinjali smo za jednin stolon dvi ženske, taman je svršija set sentiš pisama, reka san Draganu da ćemo, kad prođe set brzih pisama, te dvi ženske dignit za ples: ja jednu crnu s ricaston koson, on jednu s kafenon lišon dugon koson. Nismo ih znali s Pjace, zaključili smo da su furešte... Svršila je pauza, počeja je set brzih pisama, Davorin Popović je dava rukon ritam plesačima pivajući: “Sve ove godine, dala bi za jednu noć, a mene nikad ne bi imala, jer ja moram drugoj poć...”
Gleda san kako se puni plesni podij, a onda san se očima zalipija za jednu žensku. Sidila je sama za stolon, bila je crnka, kratko ošišana, reka san sam sebi: Ovo je najlipša ženska koju san ikad vidija! Pokaza san je Draganu, složija se s menon da je prekrasna. Nisan mica pogled s nje, uvatija san je dva, tri puta da je i ona pogledala mene, srce mi je počelo tuć, odlučija san: moran večeras s njon zaplesat! Želin, moran i oću!
Nisan ima vrimena čekat da prođe set brzih pisama, doša san do Piple, zamolija ga da reče Pimpeku neka malo skrati set brzih pisama, Piple se nasmija, reka mi da san lud. More bit da san u ton trenutku i bija lud, ništa drugo nisan mislija nego kako zaplesat s ton najlipšon curon na svitu. Dok je Slobodan Bodo Kovačević ima solo dionicu na gitari, doša san do bine, reka Pimpeku: - Molin te počni set sentiša s pismon Plima! Vratija san se za stol, Dragan je još fiksira onu s kafenon lišon dugon koson.
Stalno san gleda prema onoj crnokosoj krasotici, spuštala je pogled, vrtila čašu u rukama, a onda san konačno dočeka: Indeksi su počeli svirat Plimu! Skočija san do ženske čija lipota me opila, zamolija san je za ples. Pristala je, digla se, krenili smo prema plesnon podiju, koji se tek ispraznija od onih šta su plesali brze stvari... Odma san primjetija da se događa ništo čudno, neobično, ispočetka nisan ubra šta je to. A onda mi je sve bilo jasno: ta crnokosa lipotica imala je jednu nogu puno kraću! Cotala je, sinja san da ima ortopedski desni postol koji je puno, puno veći od livoga.
Još nismo došli do plesnog podija, parilo mi se da nas svi gledaju. A onda san učinija ništo radi čega ću se sramit cili život, ništo šta nikad sebi neću oprostit: doša san do plesnog podija, a onda ubrza korak i nesta s terace! Šta mi se dogodilo u glavi, to sigurno nikad neću doznat. Jedino znan da san u ton trenutku, dok san s ton krasoticon iša između stolova, promislija: Jebate, svi će me sutra zajebavat da san plesa s cotavon ženskon koja još i ima ogromni ortopedski postol!
Izletija san ka raketa, trka san šta dalje od terace di mi se dogodila najveća sramota u životu. Mislija san da me puten svi gledaju, da znaju šta san učinija, da će mi reć: sram te bilo! Na kraju san doša do Labuda, tamo je bija ples, a u glavnoj ulozi u plesu, ka i u svemu, bija je Petar Ivulić, svima znani Pero Francuz. Zna san ga, s njin me upozna Davor Štambuk, obojica su bili pariški playboyi. Krenija je prema stolu di su sidile nike zgodne ženske, ispriča san mu šta san učinija, zavrtija je glavon, komentira je – kako to nije džentlemenski!
Nisan iz Labuda iša doma uz more, priko Rive i Marmontove, da me ko šta je bija na Indeksima ne bi pripozna. Vraća san se kroz varoške kalete, uz Stari plac, Radničko šetalište, Solinsku... Ujutro san najranije iša u Dragana Jakusa, zanimalo me šta je bilo poslin nego san učinija ono radi čega cilu noć nisan zaspa. Kad san dozna, tek onda san skroz popizdija na sebe: ja san pobiga s terace, ona je ostala sama na podiju, onda se javila svome društvu za stolon, uzela boršu i plačući išla ća.
Sve san činija da doznan ko je ona, cilo lito san obilazija plesove, šeta ka muva bez glave po gradu ne bi li je vidija, ako triba i kleka isprid nje i molija da mi oprosti. Nikad je poslin nisan vidija, sigurno je bila furešta. Sanja san je puno puti i svaki put smo plesali u mon snu...
Mrlja u životopisu
Nakon knjige ‘Zakon pjace - splitske šezdesete u šezdeset slika’, koja je doživjela nekoliko izdanja, Milorad Bibić Mosor dovršio je drugi svezak nostalgičnih ispovijedi pod naslovom ‘Zadnja pošta Riva - splitske sedamdesete u sedamdeset slika’. Novi libar - ako ne najvećeg, a ono barem najvišeg hrvatskog pisca - najavljujemo poglavljem o najtvrdokornijoj mrlji u autorovoj biografiji.
