Prenosimo kritiku romana Ovdje neće biti čuda Gorana Ferčeca. Kritiku je napisao student pedagogije i glazbenik Nebojša Vukelić iz Beograda.
Ovdje neće biti čuda Gorana Ferčeca govori o jednoj određenoj generaciji sa određenog prostora – o generaciji „mladih“ (mladih u smislu da je njihova budućnost, ipak, neizvesna) koji su bili dovoljno stari da budu svedoci ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. Ipak, ovo nije roman koji pretenduje da bude „glas generacije“ ili portret njene „duše“; ovo nije pokušaj identifikacije jedne generacije, nalaženja njenog mesta, sa kojeg bi se možda uputio i nekakav zahtev. Naprotiv, Ovdje neće biti čuda dosledno izneverava svaku želju za identifikacijom, za živom simulacijom nekakve zajednice sa njenim problemima i nepravdama.
Umesto toga, Ovdje neće biti čuda iznosi na videlo specifičnu nelagodu vezanu za ovu generaciju, ali opet, ne kroz slikanje raspoloženja, ’atmosfere’, s kojom bi čitalac trebalo da saoseća, već kroz pokušaj apstrahovanja njene strukture, ili možda čak gramatike te nelagode. Bender, junak romana, nakon petnaest godina vratiće se negde iz Zapadne Evrope u rodno selo opustošeno ratom. Sa jedne strane, on je subjekt determinisan jednim jakim istorijskim događajem, štaviše, istorijskom katastrofom. Sa druge strane, on je čovek bez prtljaga (osim onog minimalnog, što u njegovom slučaju ne znači i neophodnog), čovek koji opsesivno briše sve svoje tragove. Naracija u trećem licu ga prati u stopu: stalno u prezentu, gde svaki potencijalan događaj biva pregažen pokretnom trakom dešavanja, detaljnih opisa i usputnih impresija. Jedino mesto u romanu gde dolazi do erupcije gramatičkog prošlog vremena je u očevoj pripovesti o ratu, ali taj deo je sintaksički retardiran. No, ako Benderovom ocu i nedostaje sintaksa, čini se da Benderu nedostaje kompletna gramatika prošlosti, jer on već živi na drugom govornom području, jer se svet promenio. I čini se da upravo ovaj nedostatak omogućava Benderu da nemo konzumira blagodeti i nepravde tog sveta, u svojoj permanentnoj sadašnjici.
Ovde se ne radi o kvazi-psihoanalitičkoj potrebi za suočavanjem sa prošlošću (nije li to opšte mesto diskursa naše vlasti – „suočavanje sa prošlošću“?), uz hrabrost da se „otvore stare rane“, što bi Benderu navodno dopustilo da nastavi dalje. To je već dobio od oca, i taj lek nije delovao. Ne radi se naprosto o potrebi za nekom određenom pričom o prošlosti – koja bi bila manje ili više drugačija od zvanične – već za određenim načinom pričanja, određenom gramatikom istorije kao uslovom da bilo šta bude ispričano.
U svojoj lokalnosti i savremenosti Ovdje neće biti čuda ne pokušava da se igra politike, već iznosi na videlo jedan simptom konkretne političke situacije: proliferacija raznih priča o devedesetim, o komunističkoj prošlosti (a to su upravo priče preko kojih su se lokalne vlasti legitimisale) dovodi do paralisanja svakog mišljenja o istoriji, a u toj meri i o politici, pre nego što genuino otvara pitanja o istoriji i mogućnosti nove političke subjektivacije. Svaki ekskurs u zajedničku prošlost simptomatično se završava sa „ne znam“, jer se nijedna priča o prošlosti ne čini dovoljno uverljivom. Upravo tako ovaj roman uspeva da, sa osećanjem urgencije, prodre u nelagodu jedne generacije – ne pričajući o njoj, već ocrtavajući njen gramatički reljef.
