Život u senci istorije
e-novine, Knjigofilija
Piše: Vladimir Arsenić
Identitet i kako ga steći jedno je od pitanja koje mučki muči i često ubija prosečnog stanovnika Balkana. Očit primer za to jeste i delovanje čoveka koji se nekada zvao Emir Kusturica i bio filmski reditelj a koji, potpuno izgubljen u sopstvenim lažima, kreće kao oslepljeni Polifem da mlati naokolo toljagom od 20K. Ovaj tipičan primer balkanskog muškarca koji kad god naleti na nekog mudrijeg od sebe vadi svoj „gun“ i rešeta naokolo, ima svoju protivtežu, intelektualnu i emotivnu, u ženama koje se na ovdašnjim prostorima susreću sa još više identitetskih problema, a opet ih ne rešavaju tužbama. Jedan od veoma uspelih romana koji problematizuje žensku potragu za čvrstim uporištem, koje je uvek već kompleksno i naposletku nedostižno, jeste Unterstadt Ivane Šojat Kuči. Uzgred budi kazano, ovaj roman bio je u užem izboru za regionalnu nagradu „Meša Selimović“ na poslednjim susretima Cum grano salis u Tuzli i zaista je toj nagradi i nagrađenom romanu dodao na težini jer radi se o sjajnoj knjizi.
Naizgled starovremsko romaneskno zdanje, prava katedrala od 400+ stranica gustog teksta, ova porodična hronika otkriće se kao napeta drama o traumi koja se gotovo pravilno ponavlja kroz istoriju. Priča o nemačkim porodicama u hrvatskom, jugoslovenskom, pa opet hrvatskom Osijeku/Esseku, povest je o usponu i padu, o ratovima, o slabim muškarcima i slabim-jakim ženama, o trajanju kroz patnju i patnji kroz trajanje. Istorijat porodice prati žensku liniju kroz četiri generacije, muškarce pominjući samo usput, dajući prednost onima koji su sinovi i braća, a uskraćujući je očevima i muževima, ipak praveći i od jednih i od drugih istorijski nevažne figure, beznačajne genetske donore, slabiće koji se ne snalaze i uvek bivaju na pogrešnoj strani, čak i kada delaju u skladu sa ispravnim moralnim načelima. I neka toliko bude rečeno o njima, ne zbog toga što imamo posla sa mizandričnom autorkom, već je prosto u pitanju perspektiva koja ženama daje prednost zarad narativnog oneobičavanja, začudnosti. Na koncu, previše je istorije zapisano muškom rukom i upravo se takva u školama i zvaničnim knjigama ponavlja u beslovest: vladari, ratovi, heroji, krv, revolucije. I ne samo to, ta se istorija pokazuje kao najlažnija od svih mogućih, kao mitomanska, ljušićevski plitkoumna i u neverovatnoj nesrazmeri sa onim na šta liči svakodnevni život.
Kada Ivana Šojat Kuči bira da prati direktnu liniju koja povezuje Viktoriju Richter nee Meier i njenu praunuku Katarinu Steiner (Pavković) u jednom ipak provincijskom gradu na obodu Austrougarske monarhije, u kojem su Nemci značajna manjina bez obzira na simboličku i stvarnu moć koju su u nekim istorijskim periodima imali, onda ona pokušava da nam ispriča ne samo moguću povest jedne nemačke porodice u Hrvatskoj, nego i tipičnu sudbinu manjinskih identiteta na ovim prostorima, zvali ih našim ili njihovim, jer manjina je vazda manjina i pati od veoma slične sudbine na čitavom prostoru ne samo bivše Jugoslavije, nego i Mitteleurope. Pri tome je autorica lukavo izabrala dvostruku manjinsku identitetsku poziciju, rodnu i nacionalnu i dopustila im da se međusobno ukrste i pojačaju.
Roman je ispričan kroz dva vremenska plana. Prvi prati dolazak Katarine u rodni Osijek 1999. godine, u trenutku kada njena majka Marija umire. Nesusretanje između dve žene, odnosno propuštena prilika za rekapitulaciju i eventualni dijalog jedan je od glavnih narativnih zamajaca, istovremeno bivajući izvor napetosti i limb u kojem je moguće natenane istraživati. Drugi plan rekonstruiše žensku porodičnu istoriju u celosti ističući u prvi plan one trenutke koji su mesto loma, zjapeće rane razdora. Karakteristično je da se ovim traumatskim tačkama uvek prilazi iz nekoliko uglova, repetitivnošću naglašavajući uvek već izmeštenu žižnu tačku u kojoj bi, kad bi ona bila dostupna, bilo moguće naći izvor bola i preloma. Ova dva narativna toka povezani su brojnim paraleleizmima, a zajedničko im je i prisustvo Jozefine, kućne prijateljice koja je gotovo sve nadživela i koja Katarini pomaže oko ukopa majke, ali i oko rekonstrukcije života pramajki. Stigma nemstva/manjinstva, stigma rata i s tim povezan nasilni gubitak muža/muškarca i stigma gubitka deteta glavne su sličnosti između svih žena povezanih direktnom linijom rođenja. Upravo preživljavanje svih tih iskušenja i umiranje prirodnom smrću bez obzira na patnju koje doživljavaju, pokazatelj je snage ovih žena koje u stvarnom životu imaju tako malo moći i tako malo prilike za odlučivanje. Čak i Katarina koja se, što prirodom svoje pobune, što opet duhom vremena, može pohvaliti kao najsamostalnija, u mnogočemu to ipak nije i to uglavnom stoga što je njena borba za sticanje identiteta obavijena velom porodičnih tajni, koje će otkriti tek kada sahrani majku. Ovi skeleti iz porodičnog ormana podigli su nepremostivu barijeru između nje i svih njenih pretkinja. Međutim, nije samo to ono što Katarinu sprečava da se oseti na čvrstom tlu, već je posredi i ono što nosi kao istorijski fatum, mračno nasleđe na koje ne može da utiče.
Izgleda da je patnja jedini mogući oblik trajanja pod kapom nebeskom, ali je njeno prihvatanje ono što životu daje smisao. Ova (ne)utešna misao kao da gospodari romanom Unterstadt i svakako ga ne čini najveselijim mogućim štivom. Međutim, veština sa kojom je napisan, kao i put do konačne potvrde ove misli, do pomirenja sa sobom i sa sudbinom koji je Katarina primorana da pređe u kući svog detinjstva punoj duhova, u gradu iz kojeg je pobegla glavom bez obzira, preporučuju ga za pažljivo čitanje i iščitavanje.
26.02.2011.
